Islamska nauka

Ovaj članak opisuje istoriju nauke u islamskoj civilizaciji između osmog i šesnaestog veka. Za informacije o značenju pojma nauke u islamskoj tradiciji, pogledajte članak Islam i nauka.

Nauka u srednjovekovnom islamskom svetu, takođe poznata po nazivu Islamska nauka, je nauka proširena i upražnjena u islamskom svetu u toku Islamskog zlatnog perioda (od 750. do 1258). U toku tog perioda, indijska, iranska i posebno grčka naučna dela su prevedena na arapski jezik. Ovi prevodi su bili podstrek za naučne napretke koje su naučnici u islamskoj civilizaciji napravili u toku srednjeg veka[1].

Naučnici u islamskoj civilizaciji su bili raznih narodnosti. Većinom su bili Persijanci[2][3][4][5], pa onda Arapi[4], Mavri, Asirijci i Egipćani. Bilo ih je i raznih religijskih ubeđenja. Većina je bila islamska[6][7][8], ali je bilo i hrišćana[9] i Jevreja[9][10].

Pojam nauke u islamskoj tradiciji

Reč Islam se odnosi na islamsku religiju, kao što se odnosi i na islamsku civilizaciju koja je oforimrana na osnovu te religije[11]. Islamska civilizacija je dopustila suživot različitih kultura i ponašanja na svojoj teritoriji, iako se broj muslimanskog stanovništva iz dana u dan povećavao[12].

Islamska religija je nastala u toku života poslanika Islama, Muhameda. Posle njegove smrti 632. godine, Islam se širio pod rukovođstvom muslimanskih vladara, zvanih halifa. Stabilizacija političkog života u toku vladavine abasidskih halifa je omogućilo islamskim naučnicima da s prihvatljivom merom smirenosti zabeleže islamsko zlatno doba. S druge strane, prostranost teritorije islamske civilizacije i širenje trgovačkih odnosa sa susedima su doprineli što većem upoznavanju muslimana sa ostalim civilizacijama.

Mnoga naučna dela su u tom periodu prevedena na arapski jezik u Kući mudrosti koju su osnovali Abasidske halife radi upoznavanja susedskih kultura. U tom poduhvatu, koji je nazvan Prevodilački pokret, su prevedena većinom nasleđa helenističke, indijske i persijske civilizacije. Helenistička intelektualna tradicija je bila predmet interesovanja mnogih islamskih naučnika, tako da su skoro svi važni spisi grčkih filozofa bili prevedeni na arapski jezik.

Grčka filozofija, uključujući i empirijske nauke je bila široko poznata u Mesopotamiji i Persiji pred pojavu Islama. Većina ovih nauka nije imala suštinske konflikte sa islamskom tradicijom, te su stoga opšteprihvaćene od strane islamskih učenjaka i halifa. Neki filozofi-naučnici su uživali veliki ugled i komfor baveći se astronomijom i medicinom[13].

Značajna polja istraživanja

Nauka u islamskom svetu je proširena posle povezivanja sa persijskim, indijskim i grčkim učenjima. Širinu naučnog napretka u islamskom svetu još uvek ne poznajemo potpuno, ali znamo da je reč o veoma značajnoj stvari[1]

Naučni napretci u islamskom svetu su ostvareni na polju raznih disciplina, među kojima su najznačajniji bili[1]:

Istaknuti naučnici

U islamskom srednjovekovnom svetu, nauke, uključujući i filozofiju, su holistički shvaćene. Svaka naučna disciplina se sagledava u okvira njenog odnosa sa ostalim disciplinama, kao da su sve one grane jednog drveta. U tom kontekstu, najčuveniji naučnici u islamskoj civilizaciji su polimate, zvane „hakim“ tj. „mudrac“. Njihova uloga u širenju nauka je neprikosnovena[14].

„Hakim“ je često bio i pesnik i pisac, koji je bio toliko vešt u medicini, koliko je i u astronomiji i matematici. Ovi multitalentovani mudraci su središnje figure islamske nauke koje su razradile i realizovale jedinstvo nauka. Oni su načinili naučni razvoj kroz svoja otkrića i istakli nauku u svojim istraživanjima na najbolji način[14]. Neki od tih naučnika su:

  • Džabir sin Hajanov (od osmog do devetog veka) je bio hemičar koji je sprovodio obimne eksperimente i stvorio mnoga dela o nauci i hemiji koje su upotrebljene do današnjeg dana. Džabir je opisao laboratorijske tehnike i eksperimentalne metode u hemiji. On je identifikovao mnoge supstance uključujući i sumpornu i azotnu kiselinu. On je objasnio procese kao što su sublimacija, redukcija i destilacija. On je upotrebio sprave kao što su alembik i retortu. Postoji znatna nesigurnost u izvornost mnogih dela koja su njemu pripisana[15][16].
  • Braća Benu Musa (Sinovi Muse), Muhamed, Ahmed i Hasan (iz ranog devetog veka) su sinovi istaknutog astronoma. Oni su bili bliski halifi Mamunu, te su doprineli mnogo prevođenju starogrčkih spisa na arapski jezik. Oni su razradili matematiku kupa i elipsi i sprovodili astronomska osmatranja. Što je najznačajnije, oni su među prvima obratili pažnju automatizaciji i napravili modele koje su opisali u svojoj „knjizi o genijalnim uređajima“[17][18][19].
  • Džahiz (781-869) je bio prvi biolog koji je pisao o uticaju životne sredine na preživljavanju životinjskih vrsta. Prvi je opisao borbu za opstanak. Džahiz je takođe prvi diskutovao o lancima ishrane. On je privrženik determinizma životne sredine, dokazujući da životna sredina može da predodredi fizičke karakteristike stanovnika određenog društva i da je uzrok razlike u boji ljudske kože upravo životna sredina[20][21].
  • Ibn Ishak Kindi (801-873) je bio filozof i multidisciplinski naučnik koji je aktivno učestvovao u prevođenju grčkih klasičnih dela na arapski jezik. On se zalagao da opiše srodnost islamskog verovanja sa težnjom ka razumom, odnos koji bi mogao da reši nesuglasice koje su stvorene između njega i nekih islamskih pravnika. On je kritikovao osnove hemije i astrologije, i doprineo opsežno obrađenim naučnim temama u svojim pisanjima. Kindi se bavio i kriptografijom za halifu. On je napisao traktat na temu vremena, prostora i relativnog kretanja[22].
  • Hunejn ibn Ishak (809-873) je bio jedan od najvažnijih prevodilaca starogrčkih tekstova na arapski jezik. On je bio fizičar, a pisao je i u vezi sa medicinom. On u svojim prevodima tumači, koriguje i dopunjuje starogrčke tekstove. Neki od njegovih prevoda medicinskih knjiga su dugo godina korišćene u Evropskim krugovima. On je takođe pisao o medicinskim temama, posebno o ljudskom oku. Njegovo delo „Deset rasprava o ljudskom oku" je bio uticajan na Zapadu sve do sedamnaestog veka[23].
  • Muhamed Horezmi (Harazmi) (oko 800 – oko 850) je persijski matematičar[24], geograf i astronom. On se smatra kao najveći matematičar u muslimanskom svetu. Horezmi je uveo modernu numeričku notaciju, koja je od ogromne praktične vrednosti i njeno prihvatanje je jedan od velikih koraka u matematici (u Evropu je stigla u latinskom prevodu posle 1240). On je razvio Algebru koja je dobila naziv po njegovoj knjizi „Kitabu el-đabr“. Greška u naslovu donela je reč algebra, a greška u pisanju imena autora dala je termin algoritam. Horezmi je koristio Euklidovu geometriju u svojim dokazima[25].
  • Ebu Bekr Zekerija Razi (oko 854 do 925/935) je bio persijanac, rođen u gradu Reju, u Iranu. On je bio multidisciplinski naučnik koji je pisao o raznim temama, dok su njegovi najznačajniji radovi iz oblasti medicine. On je identifikovao boginje i morbile (ospice), i otkrio da je groznica deo telesne odbrane. Razi je napisao u 23 toma kompendijum kineske, indijske, persijske, asirske i grčke medicine. Razi je doveo u pitanje neke aspekte klasične grčke medicinske teorije o tome kako četiri humora regulišu proces života. On je osporio Galenov rad sa nekoliko pristupa, uključujući i lečenje krvarenjem, za koje danas znamo da je bilo pogrešno. Njegovo mišljenje da krvarenje ne pomaže lečenju se pokazalo korisnim[26].
  • Farabi (oko 870-950) je bio racionalni filozof i matematičar koji je pokušao da geometrijski objasni ponavljanje šablona u islmamskom ukrasnom umetnošću. Njegova knjiga na tu temu se naziva „Duhovno zanatstvo i prirodne tajne u detaljima geometrijskih figura"[27]. On je, takođe, stručnjak u muzici, kao i neporediv politički filozof, čak možda i osnivač političke filozofije u Islamu[28].
  • Ibn Sina (Avicena) (908-946) je bio persijski fizičar, astronom, psiholog, matematičar i filozof iz Buhare. Pored svog životnog dela, „Kanon medicine“, obavio je važne astronomske opservacije i razmotrio niz tema među kojima su različiti oblici energije i osobine svetlosti. On je doprineo razvoju matematičkih tehnika[29].
  • Omer Hajam (1048-1131) je bio persijski pesnik i matematičar koji je izračunao dužinu godine sa preciznošću pet decimala. Otkrio je geometrijska rešenja za svih trinaest kubnih jednačina. On je razvio neke kvadratne jednačine koje su još uvek u upotrebi. Hajam je dobor poznat na Zapadu po svojoj poeziji „Rubaije“[30].
  • Nasirudin Tusi (1201-1274) je bio persijski astronom i matematičar koji je živeo u vreme mongolskih invazija Džingic-kana i njegovog unuka Hulaku-kana. Tusi je napisao važnu reviziju na Ptolemejevom nebeskom modelu. Kada je Tusi postao Hulakuov astronom, on mu je opremio impresivnu opservatoriju i omogućio pristup kineskim tehnikama posmatranja. Tusi je razvio trigonometriju toliko da je to postala zasebna oblast. On je sastavio najprecizniju astronomsku tabelu dostupnu do tog vremena[31].

Vidi još

Alhemija i hemija u srednjovekovnom Islamu
Astronomija u srednjovekovnom Islamu
Doprinosi hindusa i budista nauci u srednjovekovnom Islamu
Istorija nauče metode
Grčki doprinosi islamskom svetu
Islam i nauka
Islamski doprinosi srednjovekovnoj Evropi
Latinski prevodi u dvanaestom veku
Islamska ekonomija u svetu
Islamsko zlatno doba
Rana Islamska filozofija
Zlatno doba jevrejske kulture u Španiji
Pronalasci u islamskom svetu
Muslimanska poljoprivredna revolucija
Islamska filozofija
Logika u islamskoj filozofiji
Islamske studije
Spisak muslimanskih naučnika
Akademija srednjovekovne medicine i nauka Ibn Sina
Spisak arapskih naučnika i učenjaka
Spisak persijskih naučnika i učenjaka
Spisak turskih filozofa i naučnika
Matematika u srednjovekovnom islamskom svetu
Medicina u srednjovekovnom islamskom svetu
Astrologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Oftalmologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Fizika u srednjovekovnom islamskom svetu
Psihologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Kuran i nauka
Skolastika
Hronologija Islamske nauke i tehnologije

Izvori

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 (en) Robinson, Francis (1996). The Cambridge Illustrated History of the Islamic World edited by Francis Robinson. Cambridge University Press. pp. 228–229.
  2. ↑ (en) William Bayne Fisher, et al, The Cambridge History of Iran 4, Cambridge University Press, 1975, p. 396.
  3. ↑ (en) Shaikh M. Ghazanfar, Medieval Islamic economic thought: filling the "great gap" in European economics, Psychology Press, 2003 (p. 114-115).
  4. ↑ 4,0 4,1 (en) Ibn Khaldun, Franz Rosenthal, N. J. Dawood (1967), The Muqaddimah: An Introduction to History, p. 430, Princeton University Press, ISBN 0-691-01754-9.
  5. ↑ (en) Joseph A. Schumpeter, Historian of Economics: Selected Papers from the History of Economics Society Conference, 1994, y Laurence S. Moss, Joseph Alois Schumpeter, History of Economics Society. Conference, Published by Routledge, 1996, ISBN 0-415-13353-X, p.64.
  6. ↑ (en) Howard R. Turner (1997), Science in Medieval Islam, p. 270 (book cover, last page), University of Texas Press, ISBN 0-292-78149-0.
  7. ↑ (en) Hogendijk, Jan P. (January 1999), Bibliography of Mathematics in Medieval Islamic Civilization.
  8. ↑ (en) A. I. Sabra (1996). "Greek Science in Medieval Islam". In Ragep, F. J.; Ragep, Sally P.; Livesey, Steven John. Tradition, Transmission, Transformation: Proceedings of Two Conferences on Pre-modern Science held at the University of Oklahoma. Brill Publishers. pp. 20. ISBN 90-04-09126-2.
  9. ↑ 9,0 9,1 (en) Bernard Lewis, The Jews of Islam, 1987, p.6.
  10. ↑ (en) Salah Zaimeche (2003), Introduction to Muslim Science.
  11. ↑ (en) Lewis, Brenard (1987). The Jews of Islam. Princeton University Press. pp. 5–6.
  12. ↑ (en) Courbage, Youssef; Fargues, Phillipe (1995). Christians and Jews under Islam. London: I.B. Tauris Publishers. pp. ix-x. ISBN 1-86064-285-3.
  13. ↑ (en) Marshall Hodgson, The Venture of Islam Conscience and History in a World Civilization Vol 1. The University of Chicago, 1974, pg. 238–239.
  14. ↑ 14,0 14,1 (en) Nasr, Seyyed Hossein (1968). Science and Civilization in Islam. Harvard University Press. p. 41.
  15. ↑ (en) Masood (2009, pp.153–55).
  16. ↑ (en) Lagerkvist, Urf (2005). The Enigma of Ferment: from the Philosopher's Stone to the First Biochemical Nobel Prize. World Scientific Publishing. p. 32.
  17. ↑ (en) Masood (2009, pp.161–63).
  18. ↑ (en) Lindberg, David (1978). Science in the Middle Ages. The University of Chicago Press. p. 23,56.
  19. ↑ (en) Selin, Helaine (1997). Helaine Selin. ed. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Kluwer Academic Publishers. pp. 151, 235, 375.
  20. ↑ (en) Conway Zirkle (1941). Natural Selection before the "Origin of Species", Proceedings of the American Philosophical Society 84 (1), p. 71-123.
  21. ↑ (en) Mehmet Bayrakdar (Third Quarter, 1983). "Al-Jahiz And the Rise of Biological Evolutionism", The Islamic Quarterly. London.
  22. ↑ (en) Masood (2009, pp.49–52.
  23. ↑ (en) Masood (2009, pp.47–48, 59, 96–97, 171–72)
  24. ↑ (en) Toomer, Gerald (1990). "Al-Khwārizmī, Abu Jaʿfar Muḥammad ibn Mūsā". In Gillispie, Charles Coulston. Dictionary of Scientific Biography. 7. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 0-684-16962-2.
  25. ↑ (en) Masood (2009, pp.139–45).
  26. ↑ (en) Masood (2009, pp.74, 99–105.)
  27. ↑ (en) Masood (2009, pp.148–49).
  28. ↑ http://www.centarkom.rs/bastinici-religijskih-nauka/abu-nasr-farabi/ Centar za religijske nauke "Kom"
  29. ↑ (en) Masood (2009, pp.104–5).
  30. ↑ (en) Masood (2009, pp.5, 104, 145–146).
  31. ↑ (en) Masood (2009, pp.132–35).

Bibliografija

  • (en) Campbell, Donald (2001). Arabian Medicine and Its Influence on the Middle Ages. Routledge. (Reprint of the London, 1926 edition). ISBN 0-415-23188-4.
  • (en) d'Alverny, Marie-Thérèse. "Translations and Translators", in Robert L. Benson and Giles Constable, eds., Renaissance and Renewal in the Twelfth Century, p. 421–462. Cambridge: Harvard University Press, 1982.
  • (en) Hobson, John M. (2004). The Eastern Origins of Western Civilisation. Cambridge University Press. ISBN 0-521-54724-5.
  • (en) Hudson, A. (2003). Equity and Trusts (3rd ed.). London: Cavendish Publishing. ISBN 1-85941-729-9
  • (en) Huff, Toby E. (2003). The Rise of Early Modern Science: Islam, China, and the West. Cambridge University Press. ISBN 0-521-52994-8
  • (en) Joseph, George G. (2000). The Crest of the Peacock. Princeton University Press. ISBN 0-691-00659-8.
  • (en) Katz, Victor J. (1998). A History of Mathematics: An Introduction. Addison Wesley. ISBN 0-321-01618-1.
  • (en) Levere, Trevor Harvey (2001). Transforming Matter: A History of Chemistry from Alchemy to the Buckyball. Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-6610-3.
  • (en) Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82750-8
  • (en) Masood, Ehsan (2009). Science and Islam A History. Icon Books Ltd.
  • (en) Morelon, Régis; Rashed, Roshdi (1996). Encyclopedia of the History of Arabic Science. 3. Routledge. ISBN 0-415-12410-7
  • (en) Phillips, William D.; Carla Rahn Phillips, Jr. Phillips (1992). The Worlds of Christopher Columbus. Cambridge University Press. ISBN 0-521-44652-X.
  • (en) Sabra, A. I. (2000) "Situating Arab Science: Locality versus Essence," Isis, 87(1996):654–70; reprinted in Michael H. Shank, ed., The Scientific Enterprise in Antiquity and the Middle Ages," (Chicago: University of Chicago Press), pp. 215–231.
  • (en) Saliba, George (1994). A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam. New York University Press. ISBN 0-8147-8023-7
  • (en) Turner, Howard R. (1997). Science in Medieval Islam: An Illustrated Introduction. University of Texas Press. ISBN 0-292-78149-0

Dalja literatura

  • (en) Daffa, Ali Abdullah al-; Stroyls, J.J. (1984). Studies in the exact sciences in medieval Islam. New York: Wiley. ISBN 0-471-90320-5.
  • (en) Nader El-Bizri, 'A Philosophical Perspective on Alhazen's Optics', Arabic Sciences and Philosophy (Cambridge University Press), Vol. 15 (2005), pp. 189–218.
  • (en) Nader El-Bizri, 'In Defence of the Sovereignty of Philosophy: al-Baghdadi's Critique of Ibn al-Haytham's Geometrisation of Place', Arabic Sciences and Philosophy (Cambridge University Press), Vol. 17 (2007), pp. 57–80.
  • (en) Hogendijk, Jan P.; Abdelhamid I. Sabra (2003). The Enterprise of Science in Islam: New Perspectives. MIT Press. ISBN 0-262-19482-1. Reviewed by Robert G. Morrison at [1]
  • (en) Hogendijk, Jan P.; Berggren, J. L. (1989). "Episodes in the Mathematics of Medieval Islam by J. Lennart Berggren". Journal of the American Oriental Society 109 (4): 697–698. doi:10.2307/604119. JSTOR 604119.)
  • (en) Hill, Donald Routledge, Islamic Science And Engineering, Edinburgh University Press (1993), ISBN 0-7486-0455-3
  • (en) Huff, Toby E. (1993, 2nd edition 2003), The Rise of Early Modern Science: Islam, China and the West. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-52994-8. Reviewed by George Saliba at Seeking the Origins of Modern Science?
  • (en) Huff, Toby E. (2000). "Science and Metaphysics in the Three Religions of the Books". Intellectual Discourse 8 (2): 173–198.
  • (en) Kennedy, Edward S. (1970). "The Arabic Heritage in the Exact Sciences". Al-Abhath 23: 327–344.
  • (en) Kennedy, Edward S. (1983). Studies in the Islamic Exact Sciences. Syracuse University Press. ISBN 0-8156-6067-7.
  • (en) Morelon, Régis; Rashed, Roshdi (1996). Encyclopedia of the History of Arabic Science. 2-3. Routledge. ISBN 0-415-02063-8
  • (en) Saliba, George (2007). Islamic Science and the Making of the European Renaissance. The MIT Press. ISBN 0-262-19557-7.
  • (en) Nasr, Seyyed Hossein (1976). Islamic Science: An Illustrated Study. Kazi Publications. ISBN 1-56744-312-5.
  • (en) Nasr, Seyyed Hossein (2003). Science & Civilization in Islam (2nd ed.). Islamic Texts Society. ISBN 1-903682-40-1.
  • (en) Suter, Heinrich (1900). Die Mathematiker und Astronomen der Araber und ihre Werke. Abhandlungen zur Geschichte der Mathematischen Wissenschaften Mit Einschluss Ihrer Anwendungen, X Heft. Leipzig.
Popular
  • (en) Deen, S. M. (2007). Science Under Islam: Rise, Decline, Revival. LULU. ISBN 978-1-84799-942-9.

Spoljašnje veze

Akademske institucije
  • (en)Commission on the History of Science and Technology in Islamic Societies Arhivirano 2013-12-11 na Wayback Machine-u, Univerzitet u Barseloni
  • Baštinici religijskih nauka, Centar za religijske nauke "Kom"
  • (en) "How Greek Science Passed to the Arabs" by De Lacy O'Leary
  • (en) Saliba, George. "Whose Science is Arabic Science in Renaissance Europe?".
  • (en) Habibi, Golareh. Review article, Science Creative Quarterly.
  • (en) Islam, Knowledge, and Science Arhivirano 2008-01-19 na Wayback Machine-u
  • (en) Richard Covington, Rediscovering Arabic Science, 2007, Saudi Aramco World Arhivirano 2007-05-15 na Wayback Machine-u